ISPOVEST IZ HAREMA

ISPOVEST IZ HAREMA
Ovo je jedna istinita pricha koja se dogodila 1991 god.

Posle završene srednje škole upisala sam Pravni fakultet, iako mi je želja bila da studiram glumu. Kao mala sanja*la sam da budem glumica. Odlazila sam u bioskopske dvo*rane. Kada bi se ugasila svetla ja sam sebe videla na platnu. Maštala sam da jednog dana moje ime bude preko celog ekrana, na početku filma. Cula sam da su prijemni ispiti na Akademiji za pozorište, film i televiziju izuzetno teški, pa ni*sam ni pokušavala. Ipak, sve vreme u meni je tinjala nada da će se nekim čudom jednog dana ispred mojih vrata po*javiti neko i reći: "Vas smo zapazili u tom i tom lokalu i voleli bismo da igrate u našem filmu". Tipično dečja razmišljanja. Maštala sam i o novcu koji bi došao sa filmom i slavom, o lepom životu, koji ide uz novac, o putovanjima. Danas znam da je život nešto drugo.

Bilo je leto 1991. godine. Svi koji su mogli, pobegli su iz Beograda, neko u Grčku, neko na Crnogorsko primorje. Ja sam krajem juna sa drugaricom otišla u Budvu i vratila se posle sedam dana. Javili su mi da me čeka dobar posao u butiku smeštenom u jednom od luksuznih beogradskih ho*tela. Vratila sam se pretrpanim vozom, znojava i umorna, ta*ko da me je vlasnik butika dugo zagledao, ne verujući da pred sobom ima onu devojku o kojoj mu je pričao moj komšija Srdjan. Ipak, rekao mi je da dodjem u ponedeljak, ali malo urednija. Sa stanice sam, pošto je voz kasnio, direktno otišla na razgovor. Bila sam u širokoj, neuglednoj haljini, masne kose, sa trakom preko čela i patikama na nogama, pa i nije čudo što se vlasnik butika razočarao.

CEO TEKST (PRICU) MOZETE PROCITATI OVDE