Kolumna: Dobar dan Evropo

Jutro je.Sjenica blista i svetluca pod snegom.Sunce se ohladilo dodirujući snežne šljokice. Bledi zraci ih neprestano pale i gase. Hladno je.Mraz stegao k'o klještima.Neda vam da dišete a kamo li da uživate u sjeničkoj zimskoj čaroliji,jedinoj koju imamao.

Krenula sam da u stanici policije podignem pasoš.Računam brzo ću to obaviti jer u ruci držim papir,koji potvrđuje da sam među srećnicima koji će bez viza putovati .
Ispred policije mnogo ljudi.Čekaju da podignu svoje putne isprave.Došlo vreme da ne stoje danima pred evropskim ambasadama i čekaju vize. Pešterci nagrnuli k'o mećava.Blizu je Nova Godina, hoće svojima. Dugo ih nisu videli a vetar života, najmilije, razvejao po celoj Evropi.

Uđoh u dvorište policijske stanice.Sneg škripi dok fotografiše šare mojih čizama.Ponegde izgubio belinu,preznoio se i pretvorio u prljavu bljuzgavicu.Štaće, ni on ne može da izdrži toliko gaženje belog obraza. Iglu nemate gde da bacite a kamo li da dođete do prijavnice gde se podižu pasoši.Prsti mi se ukočili iako imam rukavice. Gledam i mislima,šta da radim? Do pasoša ne mogu da dođem,ostaje mi samo da se smrznem.Kakav izbor? Odlučih da uđem u onaj deo zgrade gde su policajci.Toplo jeste ali hodnik mali k'o da je rađen za Liliputance a ne za visoke i vitke Pešterce.Debeli zidovi i niska tavanica,teraju me da pognem glavu i budem manja no što jesam.Ne nadam se ničemu osim, da negde, iz neke kancelarije ne izađe neko, koga poznajem. Zamoliću da mi preda ovaj papir, pa šta bude!Prekraćujem vreme razgledajući na zidu, okačenu oglasnu tablu i na njoj mnoštvo dopisa. Čitam o ubijenom policajcu,podstanaru,koji je preminuo u Urgentnom centru u Beogradu i za sobom ostavio nevenčanu suprugu,tako piše,bolesnu majku, i nerođeno dete.U tekstu dat i žiro račun.Malo poviše, prikačena međunarodna, već požutela poternica, raspisana za Ratkom Mladićem i Goranom Hadžićem.Mladiću se crveni glava k’o da je, fotografisan na sjeničkoj ciči-zimi, pa okačen tu da ga zaposleni prepoznaju ako slučajno bane i zatraži biometrijski pasoš. Posle dugog čekanja,na sreću, naiđe čovek koji radi na izdavanju ličnih karata.Prepoznade me i ponudi se da odnese papir na prijavnicu.Čekam,čekam, čekanje se oteglo ko gladna godina il’ sjenička zima. Na kraju me pozvaše al’ pasoš mi ne dadoše.Nema ga u mnoštvu drugih,zagubio se.Neobavljena posla i izgubljenog dana krenuh kući.Bože! Samo u našoj zemlji može da se dogodi da ja bez pasoša ne mogu u Evropu a Mladić može.Šuška se ,čak, da će u Hagu dočekati...

CELA KOLUMNA OVDE

by: Zejna Memić - nastavnica srpskog jezika i novinarka iz Sjenice