Zanat je počeo da kuje po beogradskim kafanama još kao srednjoškolac. I dan-danas pamti očev šamar zbog bekstva sa časova klavira, ali se ne kaje što nije upisao Muzičku akademiju. Vatreno krštenje imao je u restoranu "Tržnica" na Banovom brdu kada je zapevao "Zajdi, zajdi", nakon čega je poželeo da zagrli oduševljene goste.
Da se pitao njegov otac, Aleksandar - Saša Matić bi danas verovatno bio profesor klavira. Popularni 31-godišnji pevač ne kaje se zbog svoje dečačke neposlušnosti jer je zahvaljujući njoj ostvario sve snove. Munjevitom brzinom je osvojio publiku, tako da danas nema koncerta ili žurke na kojoj se po nekoliko puta ne traže njegovi hitovi "Maskara", "Kad ljubav zakasni", "Neke ptice nikad ne polete", "Poklonite mi nju za rođendan"...
Životna priča ovog umetnika, inače slepog od rođenja, mogla bi da posluži kao siže za film. Rođen je 26. aprila 1978. u Drvaru, gde je do sedme godine živeo sa bratom blizancem Dejanom, koji se takođe otisnuo u muzičke vode, mamom Dragicom i tatom Zoranom. Kad je napunio tri godine, dobio je od bake prvu, malu rusku harmoniku sa 16 basova. I danas se seća tog trenutka:
- Zamislite moju sreću kada sam naučio prvo kolo i dobio prvi aplauz. Neku godinu kasnije, hit je bila pesma Miroslava Ilića "Pozdravi je, pozdravi". Tu pesmu sam odmah "skinuo", a potom sam naučio da sviram "Druže Tito, mi ti se kunemo".
Selidba u Beograd mu je, priznaje, teško pala i patio je za Drvarom narednih deset godina.
- Upisao sam Zemunsku gimnaziju, pa srednju muzičku školu. Već u to doba počeo sam da pečem zanat po kafanama. Kući sam dolazio u šest ujutru, a u školi sam morao da budem u osam sati. Profesor mi kaže: "Ajde, Matiću, sviraj Šopena i Mocarta", a ja ne znam ni ko su oni, ni kako se zovem. U glavi mi je bubnjalo od harmonike. Bio sam dobar đak. U junu, na oglasnoj tabli je stajalo: "Aleksandar Matić - nagrada za najbolju muzičku interpretaciju u školi". Profesor mi je tada iskreno rekao: "Čestitam, dobio si peticu, najbolji si, ali moram da ti kažem i to da još nisam video većeg idiota!". Govorio mi je da sam veliki talenat, ali da ću propasti ako se ne budem držao knjige.
Školske drugarice su ga, seća se Saša, zadirkivale zbog narodnjaka, ali im je on održao lekciju:
- Na jednom velikom odmoru kupio sam užinu za celo odeljenje. Drugarice su me pitale koji je povod, nisam hteo da im kažem. Tek kada su je u slast pojele, rekao sam im: "E, to vam je užina od onih 'fuj' narodnjaka".
Priznaje da je bežao sa časova klavira zbog čega je, pred školskim drugovima, zaradio šamar od oca.
- Nisam bio ni na jednom času od septembra do decembra, a kada je tata došao kod profesora da vidi kako napredujem i kad je čuo da me nema u školi, pitao me je: "Kako ti je, sine, na časovima klavira? Šta ti radi profesor?", odgovorio sam: "Pa, ne znam baš, nema ga dugo, stalno je na časovima vožnje". Tada sam shvatio koliko tešku ruku ima moj otac.
Srednju muzičku školu je, ipak, završio, ali nije upisao Akademiju, što je razočaralo njegove roditelje.
- Nikada se nisam pokajao što sam se okrenuo živoj svirci po restoranima i što nisam stekao fakultetsku diplomu. Dva posla se ne mogu raditi istovremeno...
CEO INTERVJU OVDE
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen